O nama

Radnja je otvorena 1987. godine.

Ne pamtim taj dan, ali pamtim kako je mirisala.

Na novu tkaninu, kafu sa pulta i drvo. Tek mnogo kasnije shvatila sam da nije miris bio ono što pamtim, nego osećaj.

Imala sam šest godina 1990. i provodila sam tamo više vremena nego kod kuće. Pre škole, posle škole, raspustom, subotom. Kada bi stigle rolne vune, prislonila bih ih uz obraz da proverim jesu li dovoljno meke. Mama bi se nasmejala.

U početku smo pravili odeću. Singer mašna je izbacivala naše crteže na pletivu. Posle su počeli da stižu i drugi brendovi, oni zbog kojih se putovalo u Italiju, Grčku, Tursku i dalje na jug. Garderba je stizala — u podne, u ponoć ili pred zoru. Svaki komad se raspakovao, pregledao i probao. Probala sam sve od XS do XXL.

Grad je postajao siromašniji. Pitanje „Imate li nešto jeftinije?“. Pod pultom je stajala sveska sa imenima ljudi koji će platiti kada budu mogli. Neka imena su precrtana. Neka nisu. Mama ih nikada nije zvala. Imam i dalje svesku.

Onda je došla odeća koja traje jednu sezonu.

Danas je sasvim normalno kupiti sedam majica koje će za godinu dana izgubiti oblik, boju ili šav. Nekada se kupovala jedna. Još postoji u nečijem ormaru.

U međuvremenu sam završila stomatologiju.

Mislila sam da sam otišla daleko od radnje.

Tek kasnije sam shvatila da nisam. Ljudi ne dolaze kod zubara samo zbog zuba, kao što nisu dolazili u radnju samo zbog džempera. Dolaze da ih neko pogleda pažljivo, sasluša i da izađu osećajući se lepše i bolje nego kada su ušli.

Tada sam razumela šta sam zapravo nasledila.

Ne posao.

Način rada.

Iz toga je nastao Neguj se.

Sarađujemo sa malim radionicama iz Italije, Francuske, Grčke i Portugalije. Ljudi koji prave naše komade nisu umetnici sa Aliexpressa. Znamo njihova imena, njihove radionice i njihove priče. Uz svaki komad dolazi kartica koja govori gde je nastao.

Na našim kutijama nalazi se vrabac koji nosi nar.

Kada bi mama rekla „neguj se“ mnogo godina kasnije shvatila sam da nije mislila samo na odeću.